Dok se ratovi u Ukrajini, na Bliskom istoku i u drugim delovima sveta nastavljaju bez kraja na vidiku, obični ljudi u Evropskoj uniji i Sjedinjenim Državama svakodnevno plaćaju cenu koju nisu birali i za koju nisu pitani.
Računi za struju i grejanje rastu, cene osnovnih namirnica se ne vraćaju na stare nivoe ni kad inflacija „usporava“, plate godinama stoje u mestu, a stanovanje je u većim gradovima postalo gotovo nedostižno mlađim generacijama. Sve to dešava se dok politička elita u Briselu, Vašingtonu i nacionalnim prestonicama iznova obećava „planove“, „strategije“ i „sveobuhvatna rešenja“ koja retko kad stignu dalje od konferencije za štampu.
Realnost je brutalno jednostavna: sistem ne stiže da odgovori na tempo kojim se problemi gomilaju, a građanin je prepušten sam sebi. Niko iz vrha neće doći da plati tvoj račun za struju, niko neće rešiti tvoj stanarski problem, i niko se neće požuriti da smanji tvoje troškove života — to je nešto što svako mora sam da iznese, dok politička klasa raspravlja o terminologiji i nadležnostima.
Brojke koje se ne mogu ignorisati
Prema zvaničnim podacima Eurostata, u 2023. godini čak 94,6 miliona ljudi u Evropskoj uniji, odnosno 21,4 odsto celokupnog stanovništva unije, živelo je u riziku od siromaštva ili socijalne isključenosti. To znači da je svaki peti građanin EU na ivici da ne može da pokrije ni osnovne troškove života — struju, hranu, stanarinu. Ne govorimo o dalekim, apstraktnim statistikama, nego o desetinama miliona porodica koje iz meseca u mesec broje svaki evro.
U isto vreme, Evropska unija je u 2023. godini zabeležila 1,14 miliona zahteva za međunarodnu zaštitu (azil) — najveći broj od migrantske krize 2015/2016. godine, i porast od čak 17,6 odsto u odnosu na već povećan broj iz 2022. Od tog broja, preko milion su bili prvi zahtevi, dok je oko 272.000 podnosilaca zahteva bilo mlađe od 18 godina, a blizu 40.000 su bila deca bez pratnje. Ovo nije mala administrativna cifra — to je ogroman dodatni teret na sisteme zdravstva, obrazovanja i socijalne zaštite koji su već na ivici pucanja zbog domaće ekonomske krize.
Gde su tu političari?
Umesto da se ova dva ogromna problema — osiromašenje sopstvenog stanovništva i rekordan priliv zahteva za azil — rešavaju sistemski, ozbiljno i transparentno, politička elita se godinama unazad bavi uglavnom sopstvenim pozicijama. Evropski lideri se okupljaju na samitima, najavljuju „istorijske“ migracione pakte, pa se onda te iste mere odlažu, razvodnjavaju ili blokiraju od strane istih tih vlada čim dođe vreme za sprovođenje. Nacionalni političari s jedne strane koriste migraciju kao predizbornu tačku za jeftine poene, a s druge strane, kad dobiju vlast, ne menjaju gotovo ništa u praksi. Rezultat je da nijedna strana ne preuzima realnu odgovornost — ni za ekonomsku bedu sopstvenih građana, ni za organizovan i human sistem azila za ljude koji zaista beže od rata.
Isti obrazac ponavlja se i u SAD, gde se granična kriza koristi kao politički alat na svaka dva-četiri godine, u zavisnosti od izbornog ciklusa, dok se stvarna reforma imigracionog sistema ne dešava decenijama unazad, bez obzira ko je na vlasti. Birokratija se gomila, komisije se formiraju, izveštaji se pišu — a čovek koji plaća račun za struju ili čovek koji beži od granate nemaju ništa opipljivo od svega toga.
Ko je kriv za poskupljenja — a ko samo kupi bodove na tome
Treba biti pošten prema činjenicama: same migracije nisu glavni uzrok poskupljenja koje pogađa građane EU i SAD. Energetska kriza izazvana ratom u Ukrajini, poremećaji u globalnim lancima snabdevanja i agresivno podizanje kamatnih stopa centralnih banaka bili su glavni pokretači inflacije poslednjih godina. Ali dok god politička elita nastavlja da otvoreno ili prikriveno prebacuje krivicu na migrante — umesto da prizna sopstveni neuspeh u energetskoj politici, u kontroli cena i u zaštiti kupovne moći građana — realan problem ostaje neadresiran, a javno nezadovoljstvo se usmerava u pogrešnom pravcu.
To ne znači da priliv od preko milion zahteva za azil godišnje nema realne posledice na lokalne zajednice, škole i stanovanje u pojedinim gradovima — naravno da ima, i to treba otvoreno reći, bez uvijanja. Ali rešenje nije u tome da se građani i migranti guraju jedni protiv drugih dok politička klasa gleda sa strane. Rešenje je u ozbiljnoj, transparentnoj i dugoročnoj politici — koja bi obuhvatala ulaganje u brže i pravednije procedure azila, deljenje odgovornosti između svih članica EU umesto prebacivanja tereta na granične zemlje, i, pre svega, realno rešavanje uzroka poskupljenja kod kuće, umesto večitog traženja spoljašnjeg krivca.
Zaključak: dok se čeka, snalazimo se sami
Dok se ne pojavi politička volja koja prevazilazi predizborne parole, građani u EU i SAD nemaju drugu opciju nego da se oslone na sebe. Sami štede, sami traže dodatne poslove, sami pregovaraju sa bankama oko kredita, i sami odlučuju kako da prežive mesec sa platom koja ne prati inflaciju. To nije poziv na paniku, nego trezvena procena stanja: dok traje rat spoljašnjih interesa i unutrašnjih politikanstava, običan čovek ostaje jedini koji zaista snosi posledice — i jedini koji, izgleda, ima nameru nešto stvarno da preduzme povodom sopstvene budućnosti.
