Veliki požar na indonežanskom putničkom trajektu Mutiara Sentosa 2, koji je prevozio putnike, posadu i više od 180 vozila, završio se tragično: najmanje pet osoba je stradalo, dok se za desetinama još traga.
Nesreća se dogodila u nedelju u vodama kod ostrva Java, na ruti između Surabaje i Makasara, jednoj od važnih pomorskih veza u zemlji u kojoj su brodovi svakodnevno prevozno sredstvo, a ne turistička egzotika.
Iako je reč o pomorskoj nesreći, ovaj slučaj je i ozbiljno tehnološko pitanje. Savremeni trajekti zavise od sistema za detekciju požara, radio-komunikacije, navigacije, evakuacije i koordinacije spasilačkih službi. Kada jedan od tih elemenata zakaže, ili kada se požar razvije brže nego što posada može da reaguje, posledice mogu biti katastrofalne.
Šta se dogodilo na trajektu Mutiara Sentosa 2
Prema informacijama indonežanske Nacionalne agencije za potragu i spasavanje, poznate kao Basarnas, trajekt je na put krenuo iz Surabaje, drugog najvećeg grada u Indoneziji, ka Makasaru u Južnom Sulavesiju. Na brodu su bila 232 putnika i 39 članova posade, ukupno 271 osoba. Uz njih, trajekt je prevozio i 181 vozilo, uglavnom kamione, kao i jedan bager.
Požar je izbio u jutarnjim satima, između 6 i 7 časova, u oblasti kod regije Sumenep, nedaleko od ostrva Madura. Kompanija koja upravlja brodom prijavila je incident spasilačkoj službi u Surabaji oko sat vremena kasnije. U jednom trenutku kapetan je uspeo da prosledi informaciju da brod gori, ali je komunikacija potom prekinuta.
Do sredine dana u akciju su se uključila plovila koja su se zatekla u blizini. Teretni brod Meratus Project 3 pomogao je u određivanju položaja trajekta, ali nije mogao da mu priđe dovoljno blizu jer je prevozio zapaljiv teret. To pokazuje koliko su spasilačke operacije na moru često komplikovane: najbliži brod nije uvek i brod koji može bezbedno da se približi.
Dim, plamen i evakuacija na otvorenom moru
Snimci koje su objavile indonežanske službe prikazuju gust crni dim koji se širi sa jedne strane trajekta. Na video-materijalima koji su se pojavili na društvenim mrežama vide se putnici u prslucima za spasavanje, okupljeni na palubi i višim delovima broda. Neki su, prema snimcima i izveštajima, u panici skakali u more dok se vatra širila.
Do večeri su okolna plovila uspela da evakuišu 227 putnika i članova posade, dok je pronađeno pet tela. Najmanje 39 osoba se i dalje vodilo kao nestalo. Spasilački brod upućen je iz Surabaje, ali je procenjeno da mu je potrebno oko šest sati da stigne do mesta nesreće. Manji brzi čamac za spasavanje iz Sumenepa morao je da se vrati zbog lošeg mora i visokih talasa, dok je indonežanska mornarica poslala ratni brod kao podršku.
Za običnog putnika ovo je surova ilustracija činjenice da evakuacija sa velikog broda nije jednostavna. Kada se požar razvije na donjim palubama, dim može brzo da se proširi ventilacionim kanalima i otvorima, a kretanje ljudi postaje otežano. U takvim situacijama prsluci za spasavanje jesu važni, ali nisu dovoljni sami po sebi. Presudni su jasna uputstva posade, prohodni evakuacioni putevi i brza pomoć sa drugih plovila.
Zašto je paluba sa vozilima posebno rizična
Jedan od preživelih, Ahmad Abdul Karim, izjavio je da je vatra najverovatnije krenula iz kamiona na donjoj palubi namenjenoj vozilima. Prema njegovom opisu, putnici su najpre obavešteni da se ispod njih nešto zapalilo, a kada su pojedini otišli da provere situaciju, već su gorela dva vozila. Vetar je zatim ubrzao širenje plamena, pa su putnici premešteni ka pramcu broda.
Palube sa vozilima predstavljaju poseban izazov za bezbednost jer se na njima nalazi mnogo potencijalno zapaljivog materijala: gorivo u rezervoarima, ulja, gume, teret u kamionima, akumulatori i električne instalacije. Ako se požar razvije među vozilima, vatrogasnim sistemima može biti teško da dopru do izvora plamena, naročito kada su kamioni parkirani gusto jedan uz drugi.
Tehnički gledano, moderni trajekti bi trebalo da imaju sisteme za rano otkrivanje dima i toplote, automatsko gašenje ili prskalice, protivpožarna vrata i jasno podeljene sektore koji usporavaju širenje vatre. Međutim, efikasnost tih sistema zavisi od održavanja, obuke posade i toga da li se pravila poštuju u praksi. Jedan senzor koji ne radi, zakrčen prolaz ili odložena reakcija mogu napraviti ogromnu razliku.
Koja tehnologija pomaže u potrazi i spasavanju
U ovakvim incidentima ključnu ulogu imaju komunikacioni i navigacioni sistemi. Brodovi obično koriste radio-veze, satelitsku komunikaciju i automatski identifikacioni sistem, poznat kao AIS. AIS je tehnologija koja drugim brodovima i obalskim službama šalje osnovne podatke: ime plovila, poziciju, brzinu i pravac kretanja. Za običnog korisnika najjednostavnije objašnjenje je da je AIS neka vrsta javnog GPS tragača za brodove.
Kada komunikacija sa trajektom bude izgubljena, spasilačke ekipe se oslanjaju na poslednju poznatu poziciju, podatke drugih brodova, vremenske uslove i procenu struja. U ovom slučaju lokacija je precizirana uz pomoć obližnjeg teretnog broda. To je važno jer se na moru i nekoliko nautičkih milja može pretvoriti u veliki problem. Nautička milja iznosi oko 1,85 kilometara i koristi se u pomorstvu zato što je usklađena sa geografskim koordinatama.
Spasavanje dodatno komplikuju talasi, vetar, vidljivost, gust dim i opasnost od eksplozije ako se vatra približi gorivu ili opasnom teretu. Zato se ne može svako plovilo automatski pretvoriti u spasilački brod. Kapetan broda koji pomaže mora da proceni da li može prići bez ugrožavanja sopstvene posade i putnika.
Šta ova nesreća znači za obične putnike
Za putnike koji se oslanjaju na trajekte, naročito u zemljama sa mnogo ostrva, najvažnija poruka nije panika, već svest o osnovnim pravilima bezbednosti. Kao i u avionu, većina ljudi ignoriše uputstva na početku putovanja, ali na brodu ona mogu biti presudna. Putnik treba da zna gde se nalazi prsluk za spasavanje, gde su izlazi, kuda vodi najbliži evakuacioni put i gde je predviđeno mesto okupljanja.
Pre polaska i tokom putovanja korisno je obratiti pažnju na nekoliko jednostavnih stvari:
- da li posada daje jasna bezbednosna uputstva;
- gde se nalaze prsluci za spasavanje i čamci;
- da li su hodnici i stepeništa prohodni;
- da li se oseća dim, gorivo ili neobičan miris iz vozila;
- da li su deca i stariji putnici smešteni tako da mogu brzo da se evakuišu.
Ovo nisu detalji koji garantuju spas, ali povećavaju šanse da putnik reaguje smireno. U kriznim situacijama najopasnije su panika i nepoznavanje prostora. Brod je veliki sistem, a putnici često ne znaju njegov raspored dok ne bude kasno.
Indonezija zavisi od trajekata, ali bezbednost ostaje izazov
Indonezija ima više od 17.000 ostrva, pa je pomorski saobraćaj deo svakodnevnog života. Trajekti povezuju porodice, radnike, trgovinu, kamione sa robom i čitave lokalne ekonomije. Ruta Surabaja-Makasar, na kojoj je plovio Mutiara Sentosa 2, traje oko 40 sati i važna je veza između Jave i Sulavesija.
Sam brod je dugačak oko 160 metara i širok oko 25 metara. Izgrađen je u Japanu 1992. godine, a pre dolaska u Indoneziju plovio je na japanskoj liniji Osaka-Šinmoji. U Indoneziji je počeo da radi 2015. godine. Starost broda sama po sebi ne mora da znači da je nebezbedan, jer mnogi brodovi decenijama rade pouzdano ako se redovno održavaju. Problem nastaje kada održavanje, inspekcije i obuka ne prate realne rizike.
Indonezija je i ranije beležila ozbiljne pomorske nesreće, a stručnjaci često ukazuju na kombinaciju faktora: veliki broj putnika, složene vremenske uslove, slabiju kontrolu propisa, starija plovila i opterećene rute. U takvom sistemu tehnologija može mnogo da pomogne, ali samo ako je deo šire kulture bezbednosti.
Istraga mora da pokaže gde je sistem zakazao
Uzrok požara na trajektu Mutiara Sentosa 2 još nije zvanično utvrđen. Istraga bi trebalo da odgovori na više pitanja: gde je vatra zaista počela, da li je teret bio pravilno raspoređen, da li su protivpožarni sistemi radili, koliko brzo je posada reagovala i zašto je komunikacija prekinuta. Posebno je važno utvrditi da li je požar mogao biti ranije otkriven.
Ovakve tragedije ne smeju ostati samo statistika. One su test za regulatorne institucije, brodarske kompanije i proizvođače sigurnosne opreme. Ako se utvrdi da su sistemi postojali, ali nisu funkcionisali, to je pitanje održavanja i nadzora. Ako sistemi nisu bili dovoljni za rizik koji nosi veliki broj kamiona i putnika, onda je problem u standardima.
Zaključak je jednostavan: pomorski transport u arhipelaškim zemljama ne može bez trajekata, ali trajekti ne smeju biti kompromis između potrebe i bezbednosti. Tehnologija za rano upozoravanje, nadzor vozila, bržu komunikaciju i koordinisano spasavanje već postoji. Ključno je da bude ispravna, proveravana i korišćena na vreme. Za putnike to znači veće poverenje, a za kompanije i državu obavezu da svaka naredna plovidba bude bezbednija od prethodne.
