Diplomatija pod pritiskom novih pretnji
Američki predsednik Donald Tramp ponovo je zaoštrio retoriku prema Teheranu, manje od jednog dana nakon što je nagovestio da bi dogovor o Ormuskom moreuzu mogao brzo da bude postignut. Njegove poruke pokazuju koliko su pregovori između Sjedinjenih Država i Irana nestabilni, ali i koliko se situacija u Persijskom zalivu odražava na globalnu trgovinu, cene energenata i političku scenu u Vašingtonu.
Tramp je saopštio da je odustao od planiranih udara na Iran pošto su ga regionalni saveznici, uključujući Saudijsku Arabiju, Ujedinjene Arapske Emirate i Katar, pozvali da pruži šansu pregovorima. Prema njegovoj verziji događaja, procena saveznika bila je da postoji prostor za dogovor, najpre o prolazu brodova kroz Ormuski moreuz, a potom i o iranskom nuklearnom programu.
Ipak, Teheran je ubrzo demantovao da direktno pregovara sa Vašingtonom. Iranski zvaničnici tvrde da razgovaraju sa Omanom o privremenom i bezbednom koridoru za plovidbu, ali ne i o širem sporazumu sa SAD. Ta razlika u tumačenju dodatno je produbila neizvesnost i pokazala da obe strane javno nastupaju pred domaćom i međunarodnom publikom, ostavljajući malo prostora za kompromis bez gubitka političkog kredibiliteta.
Zašto je Ormuski moreuz ključan
Ormuski moreuz je jedan od najvažnijih pomorskih prolaza na svetu. Kroz taj uski koridor između Irana i Omana pre rata je dnevno prolazilo oko 20 miliona barela nafte, što predstavlja značajan deo svetskog snabdevanja. Svako ograničenje plovidbe odmah se odražava na tržišta, transportne troškove i cene goriva, posebno u zemljama koje zavise od uvoza energije.
Od obnove sukoba između SAD i Irana početkom jula, plovidba kroz moreuz je drastično smanjena. Deo tankera koristi rutu bližu obali Omana, ali i taj pravac nije bezbedan. Prema podacima pomorskih službi, kroz južni koridor trenutno prolazi samo nekoliko miliona barela dnevno, znatno manje nego u normalnim okolnostima. Pojedini brodovi isključuju sisteme za identifikaciju ili biraju duže rute kako bi izbegli opasne zone.
Iran nastoji da zadrži uticaj nad pravilima plovidbe, dok SAD tvrde da njihova mornarica kontroliše bezbednost u regionu. Oman, koji tradicionalno ima ulogu posrednika između Teherana i Zapada, pokušava da otvori privremeni prolaz koji bi smanjio rizik po trgovačke brodove. Međutim, čak i ako takav tehnički dogovor bude postignut, to ne znači automatski i političko smirivanje krize.
Nuklearno pitanje ostaje u centru spora
Američka administracija insistira da Iran ne sme da dođe do nuklearnog oružja. Teheran, s druge strane, tvrdi da njegov nuklearni program ima civilnu svrhu. Spor nije nov: zabrinutost zbog iranskog obogaćivanja uranijuma traje više od dve decenije, a vrhunac diplomatskog rešenja bio je sporazum iz 2015. godine, poznat kao JCPOA, kojim su ograničene nuklearne aktivnosti Irana u zamenu za ublažavanje sankcija.
Tramp je tokom svog prvog mandata napustio taj sporazum, ocenjujući ga nedovoljno snažnim. Od tada su odnosi Vašingtona i Teherana postepeno pogoršavani, dok je Iran nastavio da širi kapacitete koji bi mu, prema zapadnim procenama, mogli omogućiti bržu proizvodnju nuklearnog oružja ako donese takvu odluku. Međunarodna agencija za atomsku energiju ranije je upozoravala na nedovoljnu transparentnost i velike količine visoko obogaćenog materijala, ali nije tvrdila da postoji dokaz sistematskog programa izrade bombe.
Zato se pregovori ne svode samo na pomorski prolaz. Za SAD je pitanje Ormuskog moreuza trenutno najhitnije zbog ekonomskih posledica, ali za dugoročno smirivanje potrebno je rešiti i nuklearni spor, sankcije i bezbednosne garancije u Zalivu.
Ekonomske posledice osećaju i SAD i Iran
Rat i prekidi u transportu energenata već su izazvali skok cena goriva. U Sjedinjenim Državama prosečna cena galona benzina približila se nivou koji snažno utiče na raspoloženje birača. To za Trampa predstavlja ozbiljan politički problem, jer se spoljnopolitičke odluke sve češće mere kroz njihov uticaj na porodične budžete, inflaciju i troškove prevoza.
Prema nedavnim istraživanjima javnog mnjenja, većina Amerikanaca smatra da je rat sa Iranom naneo štetu SAD i pogoršao ekonomske prilike. Takvi podaci povećavaju pritisak na Belu kuću da pokaže rezultate, bilo kroz diplomatski dogovor, bilo kroz smanjenje cena energenata.
Iran je takođe pod velikim pritiskom. Dugotrajne sankcije, oštećenja energetskih kapaciteta i pad proizvodnje prirodnog gasa stvaraju probleme u snabdevanju. Vlasti pozivaju građane na štednju energije i upozoravaju na moguće restrikcije struje. Ipak, autoritarni politički sistem u Iranu vlastima omogućava da duže trpe ekonomske posledice bez neposredne izborne kazne, za razliku od američke administracije.
Širi regionalni rizici
Kriza se ne odvija izolovano. U Crvenom moru jemenski Huti, koje podržava Iran, zapretili su brodovima povezanim sa Saudijskom Arabijom i Izraelom. Zbog toga su pojedini tankeri preusmereni oko Afrike, što putovanje produžava za najmanje dve sedmice i povećava troškove transporta. Prolaz Bab el Mandeb, na južnom ulazu u Crveno more, postao je još jedna tačka pritiska na globalnu trgovinu.
- Ormuski moreuz utiče na izvoz nafte iz Persijskog zaliva.
- Bab el Mandeb povezuje Crveno more sa Adenskim zalivom i Indijskim okeanom.
- Duža ruta oko Afrike povećava troškove osiguranja, goriva i vremena isporuke.
- Svaki napad na tanker može izazvati novi skok cena nafte.
Istovremeno, situacija u Gazi dodatno komplikuje regionalnu diplomatiju. Izrael poručuje da neće odustati od operacija protiv pretnji svojim civilima i vojnicima, dok Hamas uslovljava sprovođenje dogovora obustavom napada i povlačenjem izraelskih snaga na ranije definisane linije. Za arapske države Zaliva, koje pokušavaju da spreče širenje rata, svaki novi front povećava rizik od destabilizacije.
Šta sledi
Najrealniji kratkoročni scenario jeste nastavak posrednih pregovora, pre svega preko Omana i zalivskih monarhija. Vašington želi brzo otvaranje pomorskog puta kako bi se umirila tržišta, dok Teheran pokušava da izvuče političke i ekonomske ustupke, uključujući moguće olakšanje sankcija. Problem je što obe strane koriste tvrdu retoriku, pa i ograničen dogovor može biti predstavljen kao pobeda, a ne kao kompromis.
Tržišta su na vest o odlaganju američkih udara reagovala padom cena nafte, što pokazuje da investitori i dalje veruju u mogućnost deeskalacije. Međutim, cene ostaju osetljive na svaku novu izjavu, incident na moru ili promenu vojne aktivnosti. Dok se tankerima ne omogući stabilan i predvidiv prolaz, globalna energetska neizvesnost neće nestati.
Zaključak
Trampovo odlaganje napada na Iran smanjilo je neposredan rizik od šireg rata, ali nije rešilo suštinske probleme. Ormuski moreuz ostaje poluga pritiska, nuklearni spor je i dalje otvoren, a regionalne krize od Crvenog mora do Gaze stvaraju lanac nestabilnosti. Diplomatija trenutno ima šansu, ali ona zavisi od spremnosti Vašingtona i Teherana da tiho pregovaraju uprkos javnim optužbama. Bez održivog dogovora o plovidbi, energetici i bezbednosnim garancijama, svako primirje moglo bi da bude samo kratka pauza do nove eskalacije.
