Odluka predsednika Sjedinjenih Američkih Država Donalda Trampa da, makar privremeno, zaustavi najavljenu vojnu akciju protiv Irana ponovo je stavila Bliski istok u centar globalne pažnje. Iako je iz Vašingtona poručeno da su američke snage bile spremne za napad, Bela kuća sada ostavlja prostor za dogovor koji bi, prema Trampovim tvrdnjama, mogao da bude postignut brzo. Takav preokret ne znači da je kriza završena, već da se naredni sati i dani posmatraju kao ključni za eventualno smirivanje ili novu eskalaciju.
Iran, s druge strane, nije javno potvrdio da se pregovori vode, niti je promenio stav o osetljivim pitanjima kao što je Ormuski moreuz. Upravo ta uska morska ruta, kroz koju prolazi značajan deo svetske trgovine naftom i tečnim gasom, ostaje jedan od najvažnijih faktora u ovoj krizi. Svaka pretnja zatvaranjem ili ometanjem plovidbe mogla bi da izazove skok cena energenata, poremećaje u snabdevanju i novi pritisak na globalnu ekonomiju.
Zašto je Tramp zaustavio vojnu opciju?
Trampov politički stil često podrazumeva oštre poruke, maksimalan pritisak i zatim otvaranje prostora za pregovore. U ovom slučaju, poruka iz Vašingtona glasi da je vojna opcija i dalje na stolu, ali da prednost ima dogovor ako se postigne u kratkom roku. Takav pristup ima nekoliko ciljeva: da pokaže odlučnost američkoj javnosti, da pošalje signal saveznicima da SAD neće ignorisati iranske poteze i da istovremeno ostavi Teheranu izlaz iz krize bez neposrednog sukoba.
Za američku administraciju, napad na Iran nosi ozbiljne rizike. Iran ima regionalne saveznike i mrežu naoružanih grupa koje bi mogle da odgovore na američke baze, interese partnera SAD ili trgovačke rute. Čak i ograničen udar mogao bi da preraste u širi sukob koji bi zahvatio Irak, Siriju, Liban, Jemen i Persijski zaliv. Zbog toga odlaganje udara može biti pokušaj da se izbegne lančana reakcija koju je teško kontrolisati.
Iran ćuti, ali šalje poruke kroz stav o Ormuskom moreuzu
Teheran za sada nije javno priznao da postoji direktan pregovarački kanal sa Vašingtonom. To ne mora nužno da znači da komunikacije nema. U krizama ove vrste često se koriste posrednici, tajni diplomatski kanali ili poruke preko trećih zemalja. Oman, Katar, Irak i evropske države u ranijim periodima igrali su uloge posrednika između SAD i Irana, naročito kada direktni razgovori nisu bili politički prihvatljivi.
Međutim, odsustvo javnog iranskog ustupka važno je zbog unutrašnje politike. Iransko rukovodstvo ne želi da izgleda kao da pregovara pod pretnjom američke sile. Svaki nagoveštaj popuštanja mogao bi da bude protumačen kao slabost, posebno među tvrđim strujama unutar sistema. Zato Teheran često kombinuje poruke spremnosti na otpor sa diplomatskom fleksibilnošću koja se ne vidi odmah u javnosti.
Ormuski moreuz ostaje najosetljivija tačka. Iran je u prošlosti upozoravao da bi u slučaju ozbiljnog pritiska mogao da ugrozi plovidbu kroz taj prolaz. Iako bi potpuno zatvaranje moreuza bilo teško i rizično i za sam Iran, već i incidenti sa tankerima, minama, dronovima ili brzim čamcima mogli bi da budu dovoljni da tržišta reaguju burno.
Šta je ulog za svetsku ekonomiju?
Kriza između SAD i Irana nije samo vojno i diplomatsko pitanje. Ona direktno utiče na cene nafte, osiguranje brodskog transporta, energetske planove država uvoznica i očekivanja investitora. Kada poraste rizik u Persijskom zalivu, tržišta obično uračunavaju premiju za neizvesnost. To znači da gorivo, transport i proizvodnja mogu da poskupe čak i pre nego što dođe do realnog prekida isporuka.
Najugroženije su zemlje koje zavise od uvoza energenata iz Zaliva. Azijske ekonomije, posebno Kina, Japan, Južna Koreja i Indija, pažljivo prate razvoj situacije. Evropa takođe ima interes da se izbegne širi rat, jer bi nova energetska kriza dodatno opteretila privredu koja se već suočava sa geopolitičkim i inflatornim pritiscima.
- Ormuskim moreuzom prolazi značajan deo globalne trgovine naftom i gasom.
- Čak i ograničeni incidenti mogu podići cene energenata.
- Rat bi povećao troškove osiguranja brodova i tereta.
- Saveznici SAD u Zalivu postali bi potencijalne mete odmazde.
- Diplomatski dogovor bi mogao brzo da smiri tržišta, ali samo ako bude verodostojan.
Mogući pravci razvoja krize
U narednom periodu moguća su tri osnovna scenarija. Prvi je diplomatski dogovor, makar privremen, koji bi uključivao deeskalaciju, ograničenje spornih aktivnosti i obnavljanje komunikacije. Takav ishod ne bi nužno rešio duboke probleme između Vašingtona i Teherana, ali bi smanjio opasnost od trenutnog rata.
Drugi scenario je produžena kriza bez direktnog sukoba. To bi značilo nastavak pretnji, pojačano prisustvo američkih snaga u regionu, iranske vojne vežbe, sajber napade i povremene incidente. Ovakvo stanje može trajati nedeljama ili mesecima, ali je opasno jer svaka greška u proceni može dovesti do ozbiljne eskalacije.
Treći scenario je vojni udar, ukoliko Vašington zaključi da pregovori nisu dali rezultat ili da je Iran prešao određenu crvenu liniju. U tom slučaju, ključno pitanje ne bi bilo samo šta bi SAD pogodile, već kako bi Iran odgovorio. Meta odmazde mogli bi da budu američki vojni objekti u regionu, saveznici SAD, energetska infrastruktura ili pomorski saobraćaj.
Uloga saveznika i međunarodnih posrednika
Američki saveznici nalaze se u složenoj poziciji. Izrael snažno zagovara zaustavljanje iranskog regionalnog i nuklearnog uticaja, dok zemlje Zaliva žele zaštitu, ali se plaše da bi otvoreni rat bio vođen na njihovom pragu. Evropske države uglavnom pozivaju na uzdržanost i pregovore, jer smatraju da bi vojna eskalacija dodatno destabilizovala region.
Posrednici bi mogli imati presudnu ulogu. Ako se zaista pregovara, strane će verovatno tražiti formulaciju koja omogućava obema stranama da proglase uspeh. Za Trampa bi to moglo biti predstavljanje dogovora kao dokaza da pritisak funkcioniše. Za Iran bi bilo važno da se naglasi da nije pristao na ultimatum, već na aranžman koji štiti njegove interese i suverenitet.
Šta pratiti u narednim satima?
Najvažniji signali dolaziće iz nekoliko pravaca. Prvo, treba pratiti da li će Iran promeniti javni ton ili potvrditi bilo kakav oblik komunikacije. Drugo, značajno je da li će SAD povući deo vojnih kapaciteta iz režima visoke pripravnosti ili će nastaviti gomilanje snaga. Treće, tržišta nafte i brodarski izveštaji mogu pokazati da li se rizik oko Ormuskog moreuza smanjuje ili raste.
Treba obratiti pažnju i na izjave regionalnih aktera. Ako se uključe posrednici i počnu usaglašene poruke o smirivanju, to može značiti da diplomatski kanal napreduje. Suprotno tome, nove pretnje, evakuacije diplomatskog osoblja ili upozorenja brodovima mogu ukazati da se kriza približava opasnijoj fazi.
Kriza koja još nije završena
Trampovo odlaganje udara na Iran jeste važan znak da rat nije neizbežan, ali nije garancija mira. Trenutna situacija liči na opasnu diplomatsku trku sa vremenom: SAD žele brz rezultat, Iran ne želi da pokaže slabost, a region strahuje od posledica pogrešne procene. Dok se iza kulisa možda traži kompromis, javne poruke ostaju tvrde, a Ormuski moreuz i dalje predstavlja neuralgičnu tačku globalne bezbednosti.
Ukoliko dogovor bude postignut, mogao bi privremeno da smanji tenzije i stabilizuje energetska tržišta. Ako pregovori propadnu ili se pokaže da ih uopšte nema, pretnja američkih udara mogla bi se brzo vratiti na dnevni red. Zato je ova kriza daleko od završene, a njeni efekti prevazilaze odnose Vašingtona i Teherana: u pitanju su bezbednost Bliskog istoka, stabilnost globalne ekonomije i rizik od sukoba koji bi mogao da zahvati mnogo širi prostor.
